Unutrasnje dete

Koliko puta smo sebe i/ili druge ulovili u reakciji neprimereno burnoj u odnosu na ono što je izazvalo. Kao da se odjednom pokrenula lavina koju nismo očekivali. Kao kada početnik u radu na računaru pritisne određenu tipku i na monitoru se odjednom pojavi celi niz znakova za koje nije ni znao da postoje.

Pojedine situacije, reči ili pokreti ljudi iz naše okoline nesvesno u nama pobuđuju sećanje na slične situacije, reči ili pokrete iz prošlosti, bliske i one koja seže u najranije trenutke našeg života, te u njima i reagujemo slično kao tada, iako je reč o drukčijoj situaciji, mestu i ljudima.

U nama naime još uvek živi dete koje smo nekada bili. Dete koje svoje elementarne potrebe (za hranom, toplinom, dodirom i sl.) nije moglo zadovoljiti samo već je zavisilo o “milosti” ili “nemilosti” okoline. Kako ta okolina nije bila uvek topla i susretljiva kako smo želeli, mnoge su naše potrebe ostale nezadovoljene ili zadovoljene na neodgovarajući način. Gladni i puni čežnje, i dalje smo gledali u vrata iza kojih se krio šareni svet, do koga sami nismo mogli doći jer smo bili premali.

I kad odrastu, mnogi ljudi nastave čekati. Prikovani na mestu, nadaju se da će jednom doći neko ko će ih razumeti, utešiti i ublažiti njihovu čežnju za ljubavlju i blizinom. Mnogi celi život provedu čekajući, nesvesni toga da kao odrasli više nisu tako bespomoćni ni zavisni o drugih, već se sami mogu pobrinuti za većinu stvari koje im trebaju.

Razna lica deteta

Premda se generalno smatra da je dete nezreli deo psihe koji u sebi sadrži brojne još nerealizovane potencijale, ono nije tek jedna od podosobnosti nego živi i deluje u različitim aspektima.

Unutarnja stvarnost napuštenoga deteta osećaj je napuštenosti (bilo da je bilo napušteno fizički zbog bolesti i/ili smrti nekog od članova porodice ili se osećalo neshvaćenim i neprihvaćenim) onda strah kako će samo preživeti u ovom svetu.

Blisko je napuštenome ranjivo dete koje je izuzetno osetljivo. Ono vrlo jasno percipira svaku sitnicu, pa i ono što se krije iza reči i ponašanja ljudi kojima je okruženo, te zna napravi ti razliku kome može verovati a kome ne, što je za njega dobro a što u sebi krije potencijalnu opasnost.

Ljutito dete zna prepoznati svoje granice i pokazati kad su ugrožene. Ne slušamo li ga i ne pomognemo li mu da se obrani i izbori za ono što mu je važno, pokuša će privući našu pažnju na razne načine, na primer skrivajući se iza simptoma poput glavobolja, visokog pritiska, bolesti srca ili probavnoga sastava.

Sebično dete veruje da se svet okreće oko njega i u prvom redu usmereno je na svoje želje. Traži da one budu zadovoljene odmah, bez obzira na okolnosti i na druge ljude.

Zaigrano dete zna se istinski radovati životu. To je prirodno dete koje uživa u sitnim radostima poput trčanja po plaži, penjanju po drveću, igri s drugima.

Magično, nevino dete vidi lepotu u svemu. Čak i za vreme najvećih kriza ono veruje u čuda i ljudsku dobrotu.

Kreativno dete uživa u otkrivanju novih svetova i svoja otkrića izražava slobodno, ne postavljajući granice i ne razmišljajući o tome je li nešto dobro, primereno, korisno ili uredno.

I, konačno, tu je i duhovno dete, sveto dete, povezano s Bogom, prirodom, drugim ljudima i sa sobom samim. S duhovnim se detetom možemo susresti u molitvi ili meditaciji, za zvezdanih noći ili čudesnih trenutaka u prirodi

Dete u nama, dakle, slojevito je biće s celom paletom doživljaja i zaključaka koji daju ton našem životu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Arhiva