Preuzmite odgovornost

Treba preuzeti 100% odgovornost za sve što nam se dešava u životu… (preuzimamo odgovornost za ono što mi doživljavamo).
Lako je preuzeti odgovornost, ako se osećamo odgovorni, ali u većini slučajeva to baš i nije tako. Tako nam je vrlo lako preuzeti odgovornost za razbijenu šoljicu koja nam je upravo ispala iz ruke našom nepažnjom, ali nam je teže preuzeti odgovornost za gladne u Africi, jer nam nikako nije jasno u čemu se tu sastoji naša odgovornost. Je li je odgovornost uopste dobro definisana? Jer, u prvom slučaju, ja sam svedočio svojoj odgovornosti, a u drugom kao da se ne radi o odgovornosti nego o reakciji na nešto što se dogodilo, a ja u tome nisam ucestvovao . Ako ne osećam ništa dok primam informacije o nečijoj bolesti, gladi, bilo kojoj nevolji znači li to da sam bezdušan ili nemam ništa za čišćenje, iako je problem itekako očigledan?

U stvari, odavno sam otkrio kroz licno iskustvo kako to funkcionise. Mi jesmo odgovorni za sve što nam se dešava – i za ono dobro i za ono loše. I za jedno i za drugo smo vezani i ne puštamo, dok ne pustimo. Tako na primer, ako u mom životu postoji nešto što mi se ne sviđa, to je tu samo zato jer se ja od toga ne želim odvojiti. Nije dovoljno reći – evo otpuštam! To ne znači ništa, zato i nema rezultata. Otpustiti se može samo ako se preuzme odgovornost, a to znači da smo stvarno svesni da smo za to što nam se dešava, što nas muči, sto na cini odgovornim.

Neke stvari ne želimo otpustiti jer sami sebe time kažnjavamo. Nema šanse da i jedan negativni element ostane prisutan u našem životu ako smo ga pustili da ode.

S jedne strane to je vrlo jednostavno, a sa druge baš i nije. Zašto? Zato što mi u sebi već imao programiran celi proces, zajedno s pravilima koja rukovode zakonitostima tog procesa. Tako, na primer, ako imamo jak osećaj za pravdu i nepravdu, naš program će celo vreme biti podesen po tim merilima. Sve ćemo posmatrati kroz prizmu pravde i nepravde i misli ćemo da je naš zadatak čišćenje nepravde. E, ali nije; naš zadatak je otpuštanje celog procesa čija je eto igrom slučaja tema pravde i nepravde.
Zarobljeni smo u samostvorene procese (i to su samo programi) koje ne otpuštamo jer mislimo da nam koriste. Dokaz tome je celi naš život i sve ono što se u njemu dešava.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Arhiva