Najmracnije je pre svitanja

Proces duhovnoga buđenja i rasta često je praćen krizama, koje se mogu manifestovati na razne načine.

Dok se normalan duhovni razvoj odvija skladno i osoba lako integrise svoja iskustva, razume ih, uklapa i primenjuje na svakodnevni život, u duhovnoj krizi sve je haotično. Osoba je preplavljena osećajima i uvidima koje ne može integrirati. Ambivalentna je prema tome što joj se događa i teško to prihvata, čak i kada je riječ o pozitivnim, obogaćujućim iskustvima. S jedne strane čini joj se da ta iskustva ne zaslužuje, a s druge ona dovode u pitanje njezinu dosadašnju sliku sveta i pozivaju na promene, za koje se ne oseća spremno. Dok je pri skladnom duhovnom razvoju osoba u kontaktu sa sobom i svojim procesom, lako se kontrolise i može dozirati kome, šta i koliko može i želi reći, osoba u duhovnoj krizi potpuno je izbačena iz svog središta, ima potrebu neprestano pričati o svom procesu, ne vodeći računa o tome kada, gde, kome i kako. Pri normalnom duhovnom razvoju promene se događaju postupno i praćene su promenama u životnom realitetu osobe. U duhovnoj krizi slika sveta i odnos osobe prema sebi, drugima i Bogu menjaju se iz trenutka u trenutak. Budući da joj je ponekad teško razlučiti gde je granica između unutrasnjih i spoljasnih iskustava, osoba teško zadržava kontrolu i rešava zadatke svakodnevnoga života.

Sve dok se ne izgubimo, ne možemo početi razumeti sebe.

Duhovne krize mogu se pojavljivati tokom celoga života, od ranoga detinjstva do pozne starosti, i manifestovati se na razne načine. Često su praćene intenzivnim emocijama, telesnim senzacijama i vizijama poput slika smrti i ponovnog rođenja, “susreta” s raznim mitološkim bićima, nekontroliranim drhtanjem tela, naglim provalama plača, osećajem jedinstva sa svemirom itd.

Duhovna kriza ne da se predvideti: ona dolazi naglo, eruptivno i haotično. Mogu je postaknuti razne psihološke i duhovne vežbe, obicno one katarzične (poput rebirthinga, holotropnog disanja i sl.), potom neke tehnike reanimacije, razne vrste droge, lekova i sl. Osim toga, duhovni slom može biti i posledica emocionalnog ili telesnog stresa, intenzivnog seksualnog iskustva ili nekog specifičnog doživljaja, poput onih kakve znaju imati stariji ljudi na pragu smrti. Pri katarzičnim iskustvima rastvaraju se razne blokade i oslobađaju potisnute emocije, što osoba može doživeti vrlo dramatično. Ali paralelno s time, otvara se i suptilnijim područjima života. Takva su iskustva često istinska prekretnica u životu.

Često je i bolest, obicno teška bolest, vreme velikoga čišćenja. Biografije svetaca i velikih duhovnih učitelja, poput Tereze Avilske, Gopi Krišne i drugih, često govore o tome.

Za razliku od kriza osobe na početku svoga duhovnog putovanja, tamna noć duše pripada kasnijoj fazi razvoja. To je vreme čišćenja, tame i najdublje boli kroz koje duša mora proći kako bi se pročistila i, tako pročišćena, krenula dalje, prema Bogu. U toj fazi ona već poseduje brojne moći ali, kako još nije skroz pročišćena od zemaljskih strasti, postoji mogućnost da ih u nekom trenutku iskoristi u sebične svrhe, npr. svoju promociju. Kako viši nivo razvoja svesti povlači sa sobom i potrebu za većom odgovornošću, tamna noć duše neka je vrsta čistilišta za dušu pre njenog definitivnog uzleta prema Bogu i utapanju u njemu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Arhiva