Ti i ja – snaga susreta

Čovek je društveno biće; u suštini, on i postoji tek u odnosu s drugim ljudskim bićima. Od samoga rođenja pripadamo određenoj grupi i te pripadnosti svesni smo pre no svoje individualnosti. I tokom života ulazimo u razne vrste odnosa s ljudima oko nas. U svakom odnosu ponašamo se različito, u svakome živimo druge delove sebe.

Odnosi su jedan od najvažnijih aspekata života; kroz njih učimo, menjamo se, sazrevamo i rastemo u psihičkom i duhovnom smislu reči. Međutim, duboki ljudski odnosi nisu nimalo lagani; oni zahtevaju puno hrabrosti, preispitivanja, mudrosti i spremnosti na rizik, što zna biti itekako bolno. S druge pak strane, život lišen dubokih, istinskih odnosa lišen je i mirisa i boja. Život zatvoren u uske okvire na neki način predstavlja anesteziju duše.

Obrasci prošlosti odjekuju u sadašnjosti, a čuju se i u budućnosti.

Prema psihoanalizi, primarne narcističke potrebe svakoga malog deteta (čije je zadovoljenje nužno za njegov rast i sazrevanje) jesu: potreba za ogledanjem u drugome ljudskom biću (u prvom redu – majci ili osobi koja je zamenjuje) kako bi potvrdilo svoju, potrebu za idealizovanjem i zaštitom od strane onoga koga idealizuje ta potreba za blizančevanjem, tj. bivanjem „kao drugi“. Samo osobe koje su bar donekle zadovoljile i prevladale te potrebe mogu izrasti u samosvesna ljudska bića sposobna za empatiju i deljenje, susrećući se sa sobom i drugima otvoreno i spremno za rizik susreta, menjanja i rasta . U protivnom, iz očajničke potrebe za prihvaćanjem, potvrdom i priznanjem od strane važnih osoba, na mnogo načina kompromitovace sebe ne bi li dobile bilo kakvu pozitivnu reakciju okoline. Živet će oskudno, ne usuđujući se ni pred sobom ni pred drugima pokazati svoje pravo lice u strahu da će biti pogresno shvaćene. Manipulirati će sa sobom i drugima, sklapajući nesvesno razne vrste „kupoprodajnih ugovora“, kako bi održale iluziju kontrole nad svojim životom i odnosima s drugim ljudima, pogotovo sa onima koji su im važni.

Mada život i odnose s ljudima nemoguće je kontrolisati. Svaki pokušaj u tom smislu završava neuspehom. Osim toga, lišava nas onoga što je najvažnije – sudelovanja u tajni života sa svim onim što život sa sobom nosi.

Uključujući i tajnu susreta s drugim ljudskim bićem.

Da bismo shvatili sebe, mora nas shvatiti Drugi a da bi nas Drugi shvatio, mi moramo shvatiti njega.

Svako od nas rastrzan je između dve suprotne potrebe: potrebe za sobom i samoćom licnog sveta i potrebe za pripadanjem nekome – nekoj celini, osobi, grupi. U neprestanom kretanju između polova individualne odvojenosti i sudelovanja u nečemu što je veće od nas, tj. onome međuljudskom, neretko prolazimo kroz niz spoljnih i unutrasnjih konflikata. Štaviše, većina ljudi koji krenu na psihoterapiju potstaknuta je na to upravo bolnim pitanjem kako uskladiti svoj unutrasnji svet s onim koji dele s drugim ljudima.

U naše vreme to pitanje postalo je važno jer savremeni način života u prvom redu propagira vrednosti merljive spoljasnjim sjajem, postignućima i povećanjem materijalnih dobara. Ali, uspeh i finansijska moć ne dovode nužno do osećaja ispunjenosti i sreće. Naprotiv, često je to obrnuto proporcionalan budući da kvalitet ispunjenosti i sreće nije povezana s količinom onoga što imamo, već s unutrasnjim zadovoljstvom, a to je teško ostvariti ako ne vokimo i nismo voljeni u najdubljem smislu reči. Drugim rečima, sreća je uvelike povezana s kvalitetom odnosa, tacnije odnosa s bliskim ljudima…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Arhiva