Glas Duse

Duša uvek zna šta da radi kako bi se iscelila. Izazov je utišati um. 

Naša Duša je najdublji deo nas, onaj  koji  je besmrtan i prati nas na putu kroz različita životna iskustva. Duša je naravno , božanski deo u nama i zato je ona uvek povezana sa Izvorom božasnke ljubavi i svetlosti. Kada govorimo da smo sazdani od ljubavi, mislimo na svoju Dušu. Ona nas povezuje sa sveukupnim životom, preko nje osećamo jedinstvo sa svime što postoji van ovog, fizičkog nivoa postojanja. Duša nam takođe omogućava i da u potpunosti spoznamo da smo mi duhovno biće koje ima fizička iskustva, a ne fizičko biće sa duhovnim iskustvima. Duša je sama naša suština, u njoj su svi odgovori koji su nam potrebni i koji će nam ikada biti potrebni.  Zašto smo onda skloniji tome da pitamo nekog drugog šta nam se sprema u životu, u kakvoj smo trenutno fazi i šta je najbolje da uradimo u nekim okolnostima? Da li je u pitanju strah da ćemo pogrešiti, koji nas sprečava da preuzmemo odgovornost? Ili nespremnost da se suočimo sa istinom, onom koju naša Duša uvek zna?Težnja da izbegnemo neminovno?

Šta god da je u pitanju, svi smo mi skloni da ponekad zanemarimo glas svoje Duše. Rekli smo da ona ima sve odgovore. Ona zna ko smo, kuda idemo i zašto.  Duša nam se takođe stalno obraća, šalje nam poruke, usmerava nas. Ipak, mi ne obraćamo pažnju na njen glas,  ne čujemo je, pa nam izgleda da nam se ni ne obraća. Kao da je zaboravila na nas, baveći se nekim samo njoj znanim, važnim poslovima i ostavila nas sasvim same u svetu. Ponekad, kad je sve sasvim tiho u nama, čujemo je kako nam govori. Brzo međutim, uverimo sami sebe da nam se samo pričinilo i da to nije ona, već neka čudna igra Ega. Možda pomislimo da je to što smo čuli potpuna besmislica i da zato nikako ne može biti u pitanju glas naše duše. U stvari, istina je sasvim drugačija. Kad god je naš um tih, isključen, imamo priliku da oslušnemo šapat Duše. Da bismo čuli svoju Dušu nije neophodno da provedemo sate meditirajući, dovoljno je da budemo svesni da ona stalno želi da uspostavi kontakt sa nama, da nam se uvek obraća i da je uvek tu za nas, šta god se dešavalo. Dovoljno je da usmerimo svoju svest ka njoj i čućemo je. Pružite joj svesno malo pažnje i oslušnite je. I koliko god vam ponekad bilo čudno ono što vam govori, sledite je i ispuniće vas mir, radost i bezuslovna ljubav.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Arhiva